Ironija je da se odnosi s javnišću kao disciplina bore za sopstveni ugled. Zašto mislite da je tako?

Postoji nešto istitinito u analogiji sa “decom obućara”, ali uzroci su daleko iznad toga. Profesija nije sebi stvorila nikakvu prednost kada je u pitanju sopstveni ugled.

Grubi etički prestupi kretali su se, od promašaja pri donošenju odluka koje interesa treba da zastupa, pa do pokretanja lažnih blogova, postavljanja lažnih komentara i do razmene određenih “vrednosti” kako bi zadobili pažnju medija.

Plus, teško je braniti praktičara koji radi za interese diktatora ili terorista. Svako ima pravo da  mu se glas čuje, ali naš posao treba da služi javnim interesima iznad svega.

Odnosi s javnošću takođe nisu uspeli da izgrade u javnosti „banku dobre volje“ koja bi pomogla struci da bude iznad tih priča. Skoro niko ne govori o opštem interesu kojem doprinose odnosi s javnošću, ali smo svi svedoci da veliki broj medijskih izveštaja govori o skandalima koji su u vezi sa odnosima s javnošću.

Realnost je da su odnosi s javnošću promenili stavove i ponašanja prema važnim i najhitnijim socijalnim pitanjima na svetu, ali naše sopstveno ponašanje je kompromitovalo vrednost našeg brenda – PR-a.

Da ne spominjemo opšti nedostatak razumevanja o tome šta profesionalci u odnosima s javnošću  zapravo rade. Televizijske serije kao što su “Kel on Earth”, “The Spin Crowd” i “PowerRGirls”, dodatno doprinose pogrešnoj percepciji da je sve što radimo – druženje sa poznatima, da samo planiramo žurke i generišemo publicitet.

Šta Američko društvo za odnose s javnošću (PRSA) radi da bi upravljalo reputacijom i ulogom industrije odnosa s javnošću?

Američko društvo za odnose s javnošću pokrenulo je tri inicijative javnog zastupanja koje imaju za cilj poboljšanje ugleda industrije. Prva je – naš etički kodeks, a uz to ide i edukacija struke o tome šta jeste i šta nije moralno ponošanje. Dok Američko društvo za odnose s javnošću ne dobije regulatorni organ koji bi sankcionisao praktičare u odnosima s javnošću, sve što možemo je da našim članovima profesionalcima (kojih ima 32000) i članovima studentima, skrenemo pažnju na neetično ponašanje, da osudimo takve aktivnosti i objasnomo zašto su neetične aktivnosti neprihvatljive.

Druga inicijativa je „Poslovna torba za odnose s javnošću” (The Business Case for Public Relations), što je skup različitih alata, poruka i argumenata za praktičare kako bi bili bolje informisani o ulozi i vrednosti odnosa s javnošću. Ona sadrži korisne informacije o mnogim stvarima, od standarda za merenje efekta pa do saveta za komuniciranje vrednosti odnosa s javnošću.

Poslednji program, koji je uveden ove godine (2011.) se zove PRServing America. To je program dodele nagrada koji bi istakao pro bono rad profesionalaca i studenata članova Američkog društva za odnose s javnošću čiji je cilj da se ojača i sačuva lokalna zajednica u kojoj žive i rade naši članovi.

Sve je veća konkurencija za poziciju autoriteta u odnosima s javnošću. Koje organizacije ili pojedinci su konkurencija Američkom društvu za odnose s javnoću u borbi za pažnju i lojalnost članova?

Postoje određeni proizvodi i usluge Društva koje poslednjih godina dobijaju veliku konkurenciju. Tri usluge, koje mi odmah padaju na pamet su naš program za profesionalni razvoj, Silver Anvil nagrada i naš centar za zapošljavanje.

Blogeri nude informacije besplatno ili uz nisku nadoknadu i to im je način na koji grade svoj autoritet. Nešto od tih informacija je Društvo plasiralo preko seminara ili webinara. Kada smo to već spomenuli, verujemo da naše obuke pružaju jedinstvene prednosti kao što su mogućnosti korišćenja naše baze savetnika ili dobijanje saveta iz bogatog iskustva naših članova.

Takođe se čini da većina publikacija koja pokriva PR industriju ima svoje odbore, konferencije i nagrade. I mnoge velike agencije nude programe obuke koji predstavljaju mogućnost profesionalnog razvoja koij nudi i Društvo.

Kao organizacija, mi se takmičmo za članove sa lokalnim klubovima ili organizacijama koje okupljaju profesionalce i stručnjake za komunikacije u specifičnoj industiji, ali u svakom slučaju ne postoji organizacija profesionalaca u odnosima s javnoću u SAD-u čiji se proizvodi, usluge, prednosti, opseg delovanja i uticaj može meriti sa Američkim društvom za odnose s javnošću.

Mi smo takođe najsveobuhvatnija organizacija PR profesionalaca sa članovima iz PR agencija, korporacija, vlade, zdravstvenih institucija, vojske, firmi za pružanje različitih usluga, asocijacija, neprofitnih organizacija i akademija, a u našem članstvu imamo i studente.

Sa kojima organizacijama  Američko društvo za odnose s javnošću ima najjače veze?

Mi smo raspoloženi da se lepo igramo u pesku gotovo sa svima.

Formalne saveze imamo sa organizacijama AMEC (Međunarodna asocijacija za merljivost i vrednovanje komunikacija) i AJEMC ( Asocijacija za edukaciju u novinarstvu i masovnim komunikacijama).

Imamo područija saradnje sa organizacijama NBPRS (Nacionalno crnačko društvo za odnose s javnošću), HPRA (Hispansko društvo za odnose s javnošću), IPR (Institut za odnose s javnšću), WOMMA (Word of mouth marketing association), CIPR (Čarterovani Institut za odnose s javnošću) i Globalnim savezom za odnose s javnošću i upravljanje komunikacijama. Imamo takođe puno poštovanja za rad Kanadskog društva za odnose s javnošću i nadamo se skoroj saradnji.

Kako strukovna udruženja mogu da zadrže značaj i za novu generaciju PR praktičara koji dolaze iz vremena slobodnog pristupa društvenim medijima, gde su navikli da jednostavno stvaraju sopstvene mreže?

 To je sjajno pitanje. Taj mentalitet uočavamo često: mladi praktičari koji smatraju da umrežavanje „licem u lice“ mogu da zamene učešćem u virtualnim zajednicama. Svesni smo da mladi profesionalci imaju problem sa troškovima učlanjenja u profesionalna udruženja. Tom izazovu prilazimo sa nekoliko različitih strana. Prvo kroz naše studentsko udruženje (PRSSA). Studenti  mogu da se besplatno učlane u njega. Imamo odbore na više od 300 univerziteta i fakulteta u SAD-u, a studentima smo omogućili besplatan pristup mnogim proizvodima i uslugama Društva sa ciljem da pomognemo njihovom boljem obrazovanju, širenju njihovih mreža i boljim uslovima za početak karijere.

Sledeće što smo uradili je uvođenje popusta na članarinu mladim profesionalcima. Članovi studentskog udruženja i mladi profesionalci sa manje od dve godine iskustva mogu da se učlane plaćajući samo deo redovne članarine. To se odnosi i na studente post diplomskih studija.

I na kraju, nudimo New Professionals sekciju, koja je jedna od 14 mikro zajednica Društva koje se organizuju oko specifičnih industrija. To im pruža priliku da se povežu i uče od svojih vršnjaka, a u centru pažnje takvih sekcija su teme od značaja za mlade profesionalce.

Trebaju li fleksibilne i neformalne zajednice praktičara biti podržane kao način za sticanje šireg obrazovanja u odnosima s javnošću umesto tradicionalnog načina obuka i sticanja kvalifikacija?

Mislim da postoji vrednost i jednog i drugog pristupa, što mi izgleda moguće s obzirom da ljudi uče na različite načine. Lično, uvek sam,  kao jednu od najvećih prednosti članstva u Društvu video u mogućnosti kolektivnog učenja i razmene iskustva među članovima u rešavanju zajedničkog ili pojedinačnog problema.

Na primer, možemo da se osvrnemo na misiju Savetničke akademije koja deluje u okviru društva (čiji sam ja bio član u mojim ranim agencijskim danima), koja glasi: „Naš cilj je da omogućimo saradničke odnose na različitim nivoima u kojima bi se sticalo i razmenjivalo iskustvo poslovnog savetovanja, operativne prakste i industrijskih trendova.“

Možda je teško poverovati da se prava razmena informacija događa na Konferencijama Savetničke akademije ili na bilo kojim konferencijama Društva, ali duh saradnje je opipljiv. Svako ulaže svoje vreme i spreman je da sa drugima podeli svoje iskustvo. Mislim da se to podudara sa stavom da se najbolje obrazovanje ne stiče u učionici već u stvarnoj oblasti delovanja.

Rekavši to sve, takođe bih trebao istaći da sam ponosan što posedujem akreditaciju za odnose sa javnošću. Proces sticanja akreditacije me je učinio boljim poznavaocem i sigurnijim praktičarem, tako da verujem u taj i druge formalne načine kontuiranog obrazovanja kao što su mogućnosti koje pruža program profesionalnog razvoja koji postoji u Društvu.

Na kraju krajeva, pravo učenje se događa kada se kombinuju teroja i praksa, a moć velike profesioanlne zajednice, kao što je Društvo, je u tome da možemo da ponudimo različita iskustva učenja za različite članove.

PR i marketing su sve bliži. Trebaju li praktičari da nastoje da izgrade karijeru baziranu na opštijim upravljačkim znanjima pre nego li na “popunjavanju rupa” kao specijalisti za korporativne komunikacije?

Da, ali ja verujem da smo već na dobrom putu da se to tako i radi. Marketinški stručnjaci sve više u svoj posao uključuju odnose sa javnošću jer bolje razumeju kako reputacija utiče na karakteristike brenda i na prodaju. Oni sve više prihvataju činjenicu da treba da se bave svim zainteresovanim stranama, ne samo kupcima i zaposlenima.

Ričard Edelman, govoreći na skupu Drušva 2011. godine, predstavio je odličan primer koji pokazuje kako su odnosi s javnošću disciplina koja je najspremnija da se nosi sa mnoštvom izazova sa kojima se kompanije danas suočavaju. On je za primer ukazao na odluku Nemačke da postepeno prestane da koristi nuklearnu energiju do 2012. godine. „Koja nova pitanja to pokreće?“, upitao je, „Da li je to problem životne sredine? Da li je to problem radnih mesta, ekonomski problem ili problem svih zainteresovanih strana? Odgovor je da je to problem svega toga i verovatno još mnogo čega.

Dakle, u tom smislu, praktičari odnosa s javnošću već povlače liniju između savetovanja i komunikacija. To znači da moramo posedovati više opštih upravljačkih znanja kao i sposobnost da identifikujemo sve zainteresovane strane kada je reč o određenom problemu, trebamo se obraćati njihovim željama i potrebama na analitički i podacima potkrepljen način. I naravno trebamo biti u stanju da gradimo mostove i stvaramo veze koje će pomoći u rešavanju tih problema.

U vezi sa tim, možda ste nedavno videli reklamu u Marketing Week-u koja glasi „Zabluda je da marketinški stručnjaci ne mogu biti dobri izvršni direktori“. Taj oglas je bio odgovor na ranije objavljene tekstove u tom časopisu; u prvom tekstu je predstavljeno da 73% direktora smatra da „marketinškim stručnjacima nedostaje kredibilitet“ da bi na pravi način vodili poslovanje, dok u drugom Nik Varni, izvršni direktor Merlin Enterainment kompanije iznosi stav da su marketinški stručnjaci isuviše „trapavi“ da bi upravljali kompanijom.

U prilog tezi iznetoj ranije, naš odgovor je istakao da su se mnogi rukovodioci koji dolaze iz marketinga i komunikacija već dokazli kao vični na najvišim nivoima vlasti i poslovanja. Sir Martin Sorel iz WPP grupe samo je jedan primer.

Profesionalno, šta vas frustrira? Koje su na primer najveće zablude koje nikako da isčeznu ili koji su oblici štete koja se čini odnosima s javnošću?

Nedavno sam za PRBreakfastClub blog pisao o jednoj od mojih najvećih frustracija. A to je broj samoproglašenih stručnjaka na Twitteru i drugim platformama društvenih medija.
Mislim, ko ili šta određuje toliko mišljenja? Na osnovu čega, u stvari, su predstavljeni različiti stavovi. Da li ti „posmatrači“ industrije uopšte znaju bilo šta o tome što komentarišu? Da li su nešto pročitali i da li razumeju to što re-twituju stvarajući trećoj strani privid da odobravaju sadržaj?

Skoro 16 hiljada korisnika Tvittera sebe opisuje kao gurua jedne ili druge vrste. Ne mogu ni blizu pogoditi koliko blogera i drugih vrsta digitalno pismenih vide sebe u sličnom svetlu kao autoritete. To što sam ukazao u PRBreakfastClubu je da makar neko od tih pojedinaca treba da prevaziđe sebe. Većina njih nisu nikakvi stručnjaci niti gurui kojima treba verovati (razumem da je to možda način za samobrendiranje), oni su obični ljudi sa mišljenjima od kojih su neka inteligentna i dobro obrazložena, a neki su, da budem iskren, obične neznalice.

Kao profesionalci u odnosima s javnošću, došli smo do saznanja (na žalost) da se brzina i oštrina uvažavaju više nego dubina, činjenice i stručnost. Drugim rečima: Ne možete uvek verovati svemu što pročitate u blogosferi ili na nekom sličnom mestu.

O tome koliko daleko mogu zablude ići govori i ona koja je po meni najveća, a odnosi se na ulogu Društva u sprovođenju primene etičkog ponašanja čitave industrije. Mi smo jedna ako ne i jedina organizacija PR profesionalaca koja redovno govori o pitanjima profesionalne etika, pa ipak ljudi nas optužuju – od toga da smo „bez zuba“, do toga da smo nerelevantni zato što nesankcionišemo ili ne oduzimamo sertifikate profesionalcima koji su učinili neetične prestupe.
Jednostavno, isti ljudi (od kojih većina nisu članovi) ne podržavaju i ne razumeju ulogu Društva.

Oni traže da Društvo reši problem za koji nemamo ovlašćenja niti mogućnosti.

Na najelementarnijem nivou su pitanja saradnje, cene, zaposleni, nadležnosti i naravno pravni fond za odbranu Društva ukoliko nas neko optuži da smo doneli pogrešnu odluku pri izdavanju ili oduzimanju sertifikata. Čak i Američko društvo rukovodilaca u organizacijama poziva na oprez kada se radi o primeni različitih pravila.

Dakle, možda bi bilo interesantno posedovati takve moći, čak je i zabavno razmišljati o tome, iskreno nemoguće u neregulisanoj industiji u SAD-u gde važi zaštita Prvim amandmanom.
Osim toga obezbeđivanje poštovanja etičkih standarda ponašanja je odgovornost svakog pojedinca u PR industriji, ne samo Društva.

Do danas, kakvi su vaši doprinosi pozitivnom bilansu mandata Društva ili administracije?

Naš program odnosa s javnošću podržava Društvo u ostvarivanju ključnih organizacijskih ciljeva, kao što je i predviđeno trogodišnjim strateškim planom.  Jedan od načina kako utvrđujemo našu efikasnost je uspostavljanje posebnih, merljivih ciljeva koji imaju direktan uticaj na ostvarivanje ciljeva organizacije.

Tako, na primer, podaci za poslednje dve godine pokazuju da smo imali pozitivan uticaj na promenu stavova o Društvu i razumevanja uloge Društva u različitim sferama, napredak je učinjen kada je u pitanju „prepoznavanje Društva kao organizacije koja je vodeći mislilac struke“, „razumevanje šta Društvo zapravo radi i čime se bavi“, „uverenje da Društvo nudi relevantni profesionalni razvoj za profesionalce na višem nivou.“

Takođe možemo  raspravljati da li je to dobra ili loša stvar, ali moj primer pokazuje to, a ja sam samo jedan od malobrojnih stručnjaka Društva. U svojoj karijeri, radio sam  20 godina u Njujorkškim agencijama uključujući i one u kojima sam bio i suvlasnik tako da sam imao raznoliko profesionalno iskustvo.

Na osnovu toga, u stanju sam da objasnim svoj stav o znanju i iskustvu iz realnog sveta, upotpunjeno tradicionalnim upravljačko društvenom osnovom koju mnogi izvršioci poseduju.

To je korisno za razumevanje tema, učesnika i načina razmišljanja.  I omogućava ti da kažeš „Hej ja poznajem ovu osobu i smatram da ona treba da piše za nas ili da nas zastupa“.

Vreme je za samokritiku. Koje su vaše jače strane?
Ja sam strastveni u tome što radim, i moralan i pošten u načinu kako to radim.

Pokušavam da zadržim smisao za humor koji redovno koristim kao način da umirim teške situacije ili razgovore. Takođe koristim humor za odgovor kada neko izjavi neku glupost o Društvu ili profesiji.

Ali ono što bih zaista voleo je, da kada budem otišao iz profesije, ljudi o meni kažu da su kompanije i klijenti koje sam zastupao bolji nego kada sam ih ja upoznao.

Koje su vaše slabosti i kako ih prevazilazite?

Mogu da budem emotivan i nestrpljiv, a imam i tendenciju da stvari shvatam lično čak i kada nemaju nikakve veze samnom.
Možda zvuči čudno, ili preterano pojednostavljeno, ali od kada sam postao Sofijin novi otac to mi je otvorilo potpuno novu perspektivu i bilo mi je od pomoći da bolje upravljam svojim slabostima. Moja supruga, Ejmi, kaže da je očinstvo izbacilo na površinu najbolje u meni, ali ona je naravno pristrasna.

Da ste u mogućnosti da postavite prioritete Društva bez konsultacija i konsenzusa sa drugima, šta bi to bilo i gde bi ste utrošili najviše vremena na poziciji na kojoj ste sada?

Na poboljšanju ugleda profesije. Takođe i na to da online diskurs učinim više građanskim. Na primer veoma poštujem i volim što CivilNation rade.

Podelite nešto sa nama što će iznenaditi prosečnog člana Društva ili druge vaše saradnike?

Samo moja majka i moje kolege me zovu Artur. Svi ostala me zovu Art.  Pored toga moj eklektični muzički ukus iznenađuje neke ljude. Počeo sam da učim da sviram gitaru, ali neverujem da ćete me gledati na bini uskoro. Takođe sam veliki poštovalac indijske i kineske literature. Rohinton Mistri i Ja Đin su dva moja omiljena autora.

I na kraju recite nam šta je važnije za vas, da vas vole ili da vas poštuju?

To je nešto sa čim sam se borio. Kao sin trgovca video sam koliko je teško moj otac radio da bi bio voljen jer je to bilo važno u njegovom poslu.

Želja da se nekome dopadnem se nekako sprala sa mene i mislim da je bolje da me poštuju nego da se nekom dopadam.

Dr. Bokun, hvala vam u ime struke i u ime generacija koje dolaze i koje će i dalje od vas učiti.

“Novosti“ još nemački san!

NEMAČKI medijski koncern VAC, objavio je u petak, na pola strane, u „Politici“ (kao listu u kome ima 50 odsto akcija) svoje saopštenje pod naslovom „VAC u Srbiji“. Naravno, ne bi to zasluživalo našu posebnu pažnju, i naročito ne odgovor, da u tom tekstu, čak desetak puta, nisu pomenute „Večernje novosti“.
Nijednom, naravno, u prijatnom kontekstu. Uz to, VAC-ovi pisci saopštenja, pokušavaju da objasne i medijsku sliku u Srbiji, svoje odnose sa Stankom Subotićem, svoje neskrivene planove da kupe „Novosti“ i slično.
Upropašćene kuće

NO, pođimo, koliko je moguće, redom.
1. „U pogledu „Večernjih novosti“ VAC je zainteresovan da poboljša njihovu ekonomsku situaciju, kao i novinarski kvalitet“ – napisano je već u prvom pasusu.
Ambicija nije loša, ali je polazište više nego cinično, neznalačko i nestručno.
„Novosti“, i u ovim dramatičnim kriznim danima, stoje zadovoljavajuće i relativno stabilno. A kadrovski, zahvaljujući svojoj novinarskoj školi, podmlađivanju i stručnosti, veoma dobro i sa lepim perspektivama.
Što bi nas VAC podučavao, obučavao i vaspitavao, kada već postoje u Srbiji ogledna dobra na kojima on vežba svoju mudrost i snagu već gotovo celu deceniju?
* U drevnu „Politiku“ ušao je (to oni samo znaju kako) 2002. godine, sa 12,5 miliona evra uloga i dobio za to 50 odsto akcija. Nemcima je pripala ekonomija kuće, a matičnom listu uređivačka politika. Šta je rezultat tog velikog esenskog dobrotvorstva?
„Politika“ je danas VAC-u dužna (na ime kredita) između 15 i 20 miliona evra! VAC je pre dve godine pravio projekat da na ime duga preuzme akcije i bude vlasnik 100 odsto. Po istom principu po kome je jedna banka gomilala potraživanja i lepoticu kuću, sa 20 spratova, u Makedonskoj ulici preuzela a mamu „Politiku“ ostavila bez prostora!
Ako je to za VAC rezultat i uspeh – čestitamo!
Slično brižno poslovanje pokazali su i u novosadskom „Dnevniku“: od kada su ga 2004. preuzeli, oborili su tiraž sa 24.000 prodatih na 6.000 primeraka; „Dnevnik holding“, koji ima 45 odsto akcija, tuži ih za 40 miliona dinara duga…
Velika obećanja, štamparije, nove investicije i slično, samo su uzbudljive i prazne priče.
Za tih deset godina „Novosti“ nijednom nisu imale manji tiraž od 200.000 primeraka! To je, onda, lep plen!

Cane i veze

2. „POSLOVNI kontakti sa gospodinom Subotićem uspostavljeni su u onom trenutku kada je on imao značajne veze sa uglednim političarima u Srbiji, i VAC zbog toga nije imao sumnje u njegov integritet. Kada je status gospodina Subotića promenjen, VAC je prekinuo sve poslovne kontakte sa njim“.
Pisci VAC-ovog saopštenja previđaju da je još 1997. godine Subotić u Srbiji sumnjičen za učešće u ubistvu Radovana Stojičića Badže, generala policije, upletenog u prodaju cigareta.
S kojim je to političarima Cane imao tako dobre veze? I imao takav kredibilitet? Vi iz VAC-a ste posao radili uz pomoć političara, koje je poznavao Stanko Subotić?
Zar VAC nije 2004, bez znanja dela rukovodstva „Politike“, za tri miliona evra preoteo prodajnu mrežu „Politike“, i to je bio njegov ulog u Canetovu „Futuru“? Radili ste, znači, dugo i svojski.
3. Piše u saopštenju kako je prekinuta ta veza i da je „odavno okončano učešće VAC u „Futuri plus“.“
* Zaboravne pisce hvalospeva o lepom, čistom i uspešnom poslovanju esenske firme u Srbiji podsećamo:
* VAC je izašao iz „Future“ krajem aprila 2008. godine, dok se još odigravao treći čin sa Canetom Subotićem na moskovskom aerodromu.
* To je gotovo godinu dana pošto je država Srbija raspisala crvenu poternicu za Subotićem, koja i danas važi.
Svako ko iole poznaje putanje VAC-ovog prvaka Bode Hombaha zna da je i u mnogim drugim operacijama bio nerazdvojan od Subotića, iako sada može lako i da ga se odrekne zbog novog „pakta za stabilnost“ na Balkanu!

Hombahova zabava

4. „PRIČA o ličnoj povezanosti koja se u srpskoj štampi pominje između Subotića, Šarića i Hombaha, gospodina Hombaha – zabavlja“ – lepo piše u saopštenju.
Baš je zabavno!
Tog istog dana, kada je iz Esena prosleđeno pismo Beogradu, predsednik Srbije Boris Tadić je, preciznije i tačnije nego ijednom do sada, ostajući pri opredeljenju da se mora izvesti konačan obračun sa svim vidovima kriminala (što je jedna od dominanti njegove politike), rekao i ovo: „Poslednje zaplene imovine svedoče o tome da su te grupacije narkonovac prale investirajući ne samo u svoja lična zadovoljstva, vlastite kuće, imanja, već i u turizam, proizvodnju, distribuciju štampe…“.
Samo malo otvorimo lanac:
* u distribuciju štampe investirao je Subotić – „Futura plus“;
* u distribuciju štampe investirao je Šarić – „Štampa sistem“.
* VAC je bio u „Futuri“ sa Subotićem.
* VAC je od Šarića kupio „Štampu“!
Odakle, onda, ta vrsta arogancije i licemerja? Kao da se taj moćni trougao sastajao na nekim nedostižnim planetama a ne rabotao na relaciji Terazije – Zemun!

Evropske pouke

5. SPASITELJI iz VAC-a poručuju da njihov dolazak (ulazak), ili kupovinu paketa u „Novostima“ „sprečavaju snage koje napadaju Evropu, slabe Srbiju i teraju renomirane i čuvene dnevne ‘Večernje novosti’ na rub propasti“.
Cela ta šarena laža, umotana u celofan i strpana u već probušenu sitnopolitikantsku vrećicu, pada samo pod jednom činjenicom, znanom najbolje čitaocima „Novosti“: samo u poslednjih nekoliko meseci, na drugoj strani „Novosti“ objavljeno je više intervjua, i to ekskluzivnih, sa prvim ličnostima Evropske unije nego verovatno u celoj VAC-ovoj medijskoj imperiji: Ketrin Ešton (prvi intervju srpskim medijima), Jirži Busek (dva puta), Žak Baro (dva puta), Oli Ren, Štefan File, Jorgos Papandreu, Karl Bilt (pet puta), Migel Anhel Moratinos (dva), Franko Fratini (tri), Bernar Kušner (pet), Miroslav Lajčak (pet), Dejvid Miliband (dva)… i bezbroj drugih evropskih predsednika, premijera, ministara, političara… Naravno, tu je i Medvedev, predsednik Rusije – jedini intervju dosad srpskim medijima. Kako „Novosti“ slabe Srbiju – to već čitaoci i javnost Srbije znaju. Recimo, braneći da je Kosovo deo Srbije. Možda bi trebalo da ga prodajemo kao ulaznicu u Evropu, kao što neki njihovi političari nude Grčkoj kao izlazak iz krize prodaju nekih ostrva!
Gospodo iz VAC-a, nemojte nas učiti slobodi štampe, ponašanju, demokratiji, evropskim vrednostima i ostalim lepim i ružnim stvarima.
Daleko vam lepa kuća.

KO JE MISTERIOZNI ADVOKAT?
„NOVOSTI“ su već u nekoliko navrata pisale o „misterioznom“ advokatu koji je svoje usluge za višemilionsku naknadu pružao VAC, u cilju dobijanja pozitivnog rešenja Antimonopolske komisije u Srbiji.
Istraga koja je pokrenuta u Nemačkoj dovela je do imena Leopolda Špeha, doktora pravnih nauka, koji je nakon univerziteta u Napulju i Rimu, završio i Harvard. „Novosti“ su pokušale da stupe u kontakt sa Špehom, kako bismo proverili tvrdnje da je upravo on „misteriozni advokat“ koji pruža usluge VAC.
Kontaktirali smo sa njegovim ličnom asistentkinjom, ali ona nije želela ni da potvrdi ni da dematuje ove tvrdnje.
Inače, zanimljivo je da je Špeh, zajedno sa bivšim kancelarom Austrije Alfredom Guzenbauerom, bio član austrijske delegacije na međunarodnom simpozijumu u Beču -“Socijalnoekonomske potrebe za trajno rešenje od Beograda do Tirane“ – održanom 10. februara 2006. Slučajno ili ne, Guzenbauera je, prema našim saznanjima, angažovao VAC da lobira za kupovinu „Novosti“ u Srbiji.

Ostatak možete pročitati ovde

Klijent u tom vremenu je od samog početka zazirao od te ideje, iako je imao ambiciju da otvori sve moguće kanale komunikacije sa svojim korisnicima. Iz, po meni, potpuno pogrešnih razloga, možda su ipak doneli ispravnu odluku jer bi stroga korporativna pravila komunikacije obesmislila čitav projekat.

Kao agencija koja prodaje usluge savetovanja i sprovođenja komunikacijskih projekata, naravno,  da imamo direktan interes od svakog intenziviranja komunikacija ili otvaranja novog kanala komunikacije. Polazeći od tog stanovišta, što mnogi u našem poslu i čine, nudi se sve i svašta, bilo da je to klijentu potrebno ili ne. U najvećem broju slučajeva, te bespotrebne stvari ne proizvedu nikakav ili vrlo mali efekat, ali ne nanesu štetu. Kada je u pitanju korporativni blog, šteta može da postoji.

Strah koji je imao klijent bio je vezan za moguće negativne komentare ili moguću prljavu kampanju konkurencije. Oni nisu želeli da omoguće svojim korisnicima da javno saopšte šta misle o njihovim proizvodima, smatrajući da će na taj način nezadovoljan kupac uticati na druge potencijalne kupce koji po pravilu više veruju kupcu nego kompaniji. Upravo takvo je iskustvo prvih korporativnih blogova, koje je kompanija Nokia stavila na raspolaganje korisnicima svojih mobilnih telefona.

Ispostavilo se da su korisnici novih modela mobilnih telefona, kojima je blog bio namenjen, izuzetno zahtevni i da su na novom modelu uočili mnogo detalja koji su mogli biti unapređeni, što je stvaralo utisak da zapravo nisu zadovoljni modelom telefona.

Kompanije, posebno ukoliko su velike i konzervativnih pogleda, ne trpe javnu kritiku, čak ni slobodno iznošenje mišljenja o svojim proizvodima, a savremeni kupac upravo to traži, poštenu i korisnu informaciju pre nego što se odluči šta će da kupi u moru ponuđenih proizvoda. Zbog isključivosti prema kritici, sve pismeniji internet forumaši lako pronalaze grupe korisnika ili nekorporativne portale na kojima mogu doći do informacije tipa – koji je model najbolje da kupim za to što mi treba ili šta mi se više isplati da kupim. Na tim mestima možete dobiti informaciju od nekog ko ima određena iskustva i upućuje zainteresovane na određene proizvođače, modele ili u konkretne objekte.

Zbog konzervativne politike korporativnih komunikacija, mnoge kompanije su izgubile mogućnost da budu izvor informacija ili okupljalište onih koji su zainteresovani za njihove proizvode. Kao što je bio slučaj i sa mojim klijentom, takav je slučaj i sa većinom drugih. Kompanije ne mogu ni zamisliti sebe u situaciji da zainteresovanom kupcu javno zahvale za kritiku i obećaju da će dati sve od sebe da bi svoj proizvod unapredili. Lično sam uveren da bi bolje bilo da kompanije pored javnog izražavanja zahvalnosti, informišu tog istog “kritičara” kada na tržište bude plasiran unapređen model i obaveste ga da je i on svojom kritikom uticao da proizvod bude još bolji. U tome ne vidim ništa loše niti bilo šta što može da ugrozi reputaciju kompanije, ali mnoge kompanije to ne gledaju na taj način.

Kada sam spomenuo opasnost po kompanije, mislio sam na nestručno vođenje bloga, ignorisanje kritike ili aroganciju. Takve pojave sigurno će naškoditi reputaciji kompanije. Ukoliko niste sigurni da će zaposleni moći redovno, profesionalno i samostalno da vode otvorenu komunikaciju sa ljudima koji su zainteresovani za vašu kompaniju i ukoliko ne želite da angažujete specijalizovanu agenciju koja će pomoći oko uspostavljanja kvalitetne komunikacije, onda je  odluka da odustanete od korporativnog bloga zaista opravdana.

Blog po svojoj formi i filosofiji nije medij jednosmerne komunikacije i plasiranja isključivo korporativnih poruka, tome služe klasični mediji i oglašavanje. Jedini problem sa oglašavanjem u medijima je što sve manje potrošača veruje oglasu za koji kompanija plati da bi bio publikovan, bez obzira koliko estetike ili slatkorečivosti sadrži. Razmislite i o tome kada donosite odluku o lansiranju korporativnog bloga.

“Nisam došao jer je HTV u pretkampanji nejednako tretirao kandidate,” reči su predsedničkoj kandidata u sred kampanje, kada se učesnici bore za svaki sekund prisustva u mediju, posebno u onom koji ima nacionalnu pokrivenost ili visoku gledanost.

Potpuno sam uveren da nijedan profesionalac, kakvih u Hrvatskoj ima dovoljno, ne bi svom klijentu savetovao da izjavi tako nešto.  Svaki stručnjak za odnose sa javnošću, a posebno oni angažovani u političkim kampanjama, znaju da kritika medija ili odustajanje od mogućnosti javnog nastupa mogu da proizvedu negativne posledice po izborni rezultat.

Svaki profesionalac odmah uočava da grešku nije mogao da napravi direktor kampanje ili savetnik za medije. Za pretpostaviti je da kandidata vladajuće partije savetuje iskusni profesionalac. Dakle, grešku je načinio najverovatnije sam kandidat ili politički deo izbornog štaba, što je čest slučaj kada se događaju greške u kampanji.

Razlozi za takvu odluku mogu biti različiti, a ja ću pokušati da iz sopstvenog ugla i iskustva navedem moguće i tipične razloge ograđujući se od konkretnog slučaja u koji nisam dovoljno upućen.

Mogući razlozi odbijanja kandidata da učestvuju u televizijskoj emisiji sa drugim kandidatima mogu biti:

1)      Strah od gubitka reputacije. Da, zvuči neverovatno, ali ti “jaki i moćni” političari imaju ponekad problem straha od javnog nastupa i straha od sučeljavanja mišljenja sa drugim kandidatima. Iako postoje mnoge tehnike maskiranja strahova i ličnih nedostataka, strah je nekad toliko prisutan da pojedini kandidati jednostavno ne mogu da se suoče sa tim, čak i po cenu direktnih posledica na izborni rezultat. Smatraju da im jedan loš nastup može ruinirati čitavu karijeru i reputaciju, a da im sa druge strane ne može doneti presudnu prednost u odnosu na konkurenciju. Ukoliko dobro poznaju svoje protivkandidate, stvar biva još gora, jer mogu imati osećaj inferiornosti u odnosu na njih, koji se teško može u kratkom vremenu prevazići.

2)      Nepripremljenost. Kandidat u javnom nastupu treba sažeto i jasno da iznese ključne stavove, opovrgne stereotipe, lansira teze, pokrene teme, ukaže na probleme i rešenja, odnosno ubedi birače da zna šta radi i da ima odgovor na mnoga pitanja iz najrazličitijih oblasti interesovanja birača. I sve to treba da bude kompaktno i neprotivrečno. Kandidat, koji po struci može biti lekar ili farmaceut, treba da pokaže biračima da poznaje stanje u  poljoprivredi, bankarskom sektoru, da razume želje i potrebe mladih, starih, žena… Iako su kandidati za predsedničke funkcije  najčešće iskusni političari, njima je potrebno određeno vreme da se upute u probleme, terminologiju i stanje različitih društvenih grupa, kao i vreme da nauče da izlože problem i moguća rešenja. Možda je kandidat hteo da dobije prednost dozvoljavajući konkurenciji da prvo oni izloži svoje programe u javnosti, pa nije uspeo da kreira program po kom bi se razlikovao od ostalih? Malo verovatno ali moguće!

3)      Svest da nema šansu da pobedi. Ukoliko istraživanja pokazuju da kandidat nema gotovo nikakvih šansi da pobedi ili da mu podrška opada usled svakog njegovog javnog pojavljivanja onda interes kandidata za učešćem u kampanji drastično opada, što za posledicu ima odustajanje od javnih nastupa. Takav stav u kampanji je pogrešan ali je veoma prisutan. Odustajanjem od aktivnog učešća u kampanji, kandidat šalje lošu poruku svojim “najtvrđim” biračima, koji od njega očekuju samo da se bori do kraja. Odustajnjem i gubitkom interesovanja, kandidat gubi podršku u biračkom jezgru koje usled razočarenja najčešće odustaje od učešća u izborima.

4)      Nepoznati detalji iz života i biografije kandidata sa kojima se može javno suočiti. Ako je tako, onda je politička partija izvršila pogrešan izbor kandidata. U procesu izbora kandidata neophodno je da kandidat informiše vrh partije o tome da li bi mogao tokom predizborne kampanje da bude suočen sa nekim činjenicama koje bi mogle da mu ugroze poziciju kod birača. Politička partija treba računati sa tim da će kandidat možda i prećutati neki svoj greh iz mladosti ili iz svoje političke karijere i stoga treba organizovati  prikupljanje informacija o kandidatu iz nezavisnih izvora ili zahtevati od kandidata da potpiše izjavu o verodostojnosti podataka, kako kasnije organizacija ne bi trpela posledice skrivanja nekih detalja.

Pored 4 navedena razloga, postoji i bezbroj banalnih razloga koji se takođe pojavljuju kao objašnjenja za neučestvovanje u televizijskim emisijama tokom predizbornih kampanja. Navešću samo nekoliko sa kojima sam se suočio radeći kao savetnik u političkim kampanjama:

• kandidatu vidno počinje da crveni lice kada se iznervira
• omiljeni klub igra važnu utakmicu
• šoping, obećan voljenoj osobi
• umor i neodložna potreba za saunom i masažom
• redovan i neizbežan tajni sastanak sa “izuzetno bitnim ljudima”
• redovna partija pokera čija tradicija je duža od decenije i važnija od izbora…

Kolegama koji su saopštenjem obavestili javnost o razlozima ne učestvovanja kandidata u televizijskoj emisiji možda bih jedino mogao da zamerim prilično “tanku” argumentaciju i nelogično objašnjenje. Mislim da su trebali biti ponuđeni znatno ubedljiviji razlozi.

U saopštenju kandidata iznose se podaci o zastupljenosti različitih kandidata u programima HTV-a i podseća se na zakon koji garantuje ravnopravnost kandidata. To je gotovo sve od arsenala koji su koristili da odbrane svog kandidata.

Duhovito zvuči izjava kandidata: „Jučerašnji nedolazak bio je upozorenje jer ne mogu na drugi način upozoriti birače“ ! Zamislite kako bi samo mogao upozoriti birače da je došao i na nacionalnoj televiziji predstavio podatke koje je prosledio u saopštenju.

Ne želim prejudicirati izborne rezultate ali na osnovu komunikacija predsedničkih kandidata, Andrija Hebrang bi me iznenadio evenutalnim uspehom na izborima, baš kao i birači u Hrvatskoj.

Saopštenje u celini možete pogledati ovde.

Ma kako se uvijalo u oblande prihvatljivosti, ipak je to u osnovi lažno prikazivanje. Spin doktori s malo istine i mnogo poluistina imaju sposobnost da prikažu neke likove i događaje u izmenjenoj (zavisno od potrebe), lepoj ili ružnoj slici. Najbolje spin doktore predsednici država ljubomorno čuvaju uz sebe. Primer je Seguela, kojeg je Miteran povremeno davao na ispomoć (Antalu, Čaušeskuu). Drugi poznati spin doktor nije se odvajao od Tonija Blera, sve dok notorni Džejmi Šej nije, svojim katastrofalnim spinovanjem za NATO bombardovanje, doveo do uspeha srpske kontrapropagande. Posledica neuspelog spinovanja bio je prelazak na „tomahavke” koje su za cilj imale RTV Srbije. Baš kao što glupi muž, u nedostatku drugih argumenata, „ubedi” ženu prebijajući je. Ako se malo istorijski osvrnemo na tu, reklo bi se, modernu pojavu starog zanata, uočićemo da su uspešni bili oni predsednici koji su imali vrsne ghost whitere (pisce iz senke – dakle spin doktore); na primer Kenedi Sulzbergera, Tito samozatajnog Štaubringera, koji mu je pisao govore, koje je veliki glumac vrsno interpretirao.

Spin doktor nije akademska titula iako tako zvuči. Naziv se zasniva na sposobnosti uklapanja brojnih činjenica u prihvatljiv okvir, ali i na svojoj učenosti. Jer nije dovoljno samo pratiti pres-klipinge, to za političare obavljaju sekretari, potrebno je sve tako dobijene podatke vešto uklopiti u stav, mišljenje i dati mu pitku formu, da bude od uticaja na široke mase čitalaca – slušalaca. Katkada se spin doktori služe indirektnim porukama, tako da je potrebno mnogo znanja da bi se uhvatila poenta, anticipirao neki događaj, promena politike i slično. Čitaoci novina odavno znaju da se one mogu čitati vukovski, onako kako piše, ali i između redaka. Baš između redaka može biti suštinska poruka. Tamo je smeštaju spin doktori. No, nisu oni uvek tako suptilni i diskretni. Spinovanje je u krajnjoj liniji ipak oružje iz arsenala psihološkog rata. I lopticu ne mora uvek da zavrti baš vrhunski spin doktor. Ako ubaci svoje mangupe u naše redove, one koji navodno nisu (plaćeni) od njegove vlade, onda se spinovanje odvija tako da se od njegovog relativno lakog udarca loptica (vest) odbija od svakog njegovog mangupa (da li se kaže: mangupice?) i dobija na rotaciji i ubrzanju. Grudva s vrha brega u srpskim dolinama postaje lavina.

U okviru difamacije i ocrnjivanja svake vrste srpskog nacionalnog bića ovde i tamo, zgodan primer spinovanja bilo je prikazivanje uobičajene doze siledžijstva kao nečega što je prvorazredna karakteristika narodnog ponašanja. Kad se analizira učešće u spinovanju, uočiće se 90 odsto onih koji su odavno na tom poslu i godinama rade na lošem imidžu srpskog nacionalnog korpusa, ma gde živeo.

To su isti oni koji su samo na izrečenu ideju Milke Forcan da bi trebalo napraviti agenciju za stvaranje pozitivnog imidža Srbije, skočili na noge i nisu prestali s niskim udarcima dok se Milka nije povukla. I baš kao što svaka žena ima neki kozmetički preparat, tako i država treba da ima ljude, i to ne bilo kakve, koji će se brinuti o kanalisanju pozitivnih vesti o njoj. A svaki građanin bi trebalo da stvara pozitivnu klimu oko sebe. Treba se setiti naših majki koje su oko kola posmatrale svoje ćerke i kad bi se približio neki mladić, govorile: „Ma, vidi onu treću u kolu, što igra (a to je njena kći), kako je zdrava, stamena!” To je naše domaće spinovanje, koje je sad u veku dominacije medija postalo vrhunski i uticajni zanat. Na tom fonu, kao gljive posle kiše, rastu razni fakulteti komunikologije koji obećavaju uspešnu karijeru spin doktora. Na njihovu žalost, taj doktorat se ne brani na fakultetima nego se stvara u samom životu.

APR: Kako se tačno pripovedanje može koristiti u odnosima sa javnošću?

Robi Vorhaus: Odnosi sa javnošću su oblik klasičnog pripovedanja samo što se tema odnosi na svet poslovanja. To je čista istina bez primese fikcije, izrečena u istom onom kontektstu u kojoj su ispričane i mnoge druge priče, poput onih u filmovima, romanima,  reklamama ili  novinskim tekstovima.

U svojoj suštini pripovedanje, a to važi i za odnose sa javnošću,  ima temu koja se odnosi na jedno lice (heroja priče) ili jednu stvar. Pored toga postoji  i momenat vođenja publike kroz putovanje na kojem junak prolazi kroz različita iskušenja i nevolje, da bi stigao do novog, višeg nivoa.

Nije bitno da li se promoviše zemlja, firma, proizvod, ličnost ili ideja, ako priča ima istu strukturu, elemente, arhetipove i put svih velikih priča – vaša poruka će se čuti i na nju će se odregovati. U poslovanju je tako, ko svoju priču ispriča bolje, taj pobeđuje.

APR: Koje su komponente efikasne priče?

Robi Vorhaus: Prvo morate da imate snažan početak, koji uvek sadrži opis realnosti u kojoj živi junak. Zatim dodajete sredinu priče u kojoj heroj putuje u neki poseban svet. Na kraju junak se vraća u početni svet ali se sa puta vraća kao druga osoba.

Ostale komponente efikasne priče su gledišta ili teme, nešto poput „prava ljubav nikada ne umire,“ ili „sve je u isporuci.“

APR: Koji je to dobar primer pripovedanja?

Robi Vorhaus: U izmišljenim pričama poput, Titanika, Romea i Julije ili Priča sa zapadne strane,  suština je potpuno ista – ljubav nikada ne umire. U klasičnim poslovnim pripovetkama uvek prvo pomislim na priču o Domino pici – mladiću koji je odrastao u sirotištu, otišao u marince i po povratku otvario malu piceriju u Mičigenu. Ne želeći da čeka mušterije u piceriji on isporučuje pice na kućne adrese, smatrajući da će tako više da zarađuje.

Ubrzo otvara još picerija i po ceni jednog Golfa otkupljuje bratov udeo u poslu da bi na kraju posedovao multinacionalnu kompaniju vrednu 3,3 milijarde dolara. Kompaniju prodaje za 1,1 milijardu dolara i izjavljuje da želi da potroši sav novac do kraja života i da umre kao siromah.  Tema ove pripovetke je da je u poslu najvažnija upornost.

APR: Možete li nam navesti primer loše ispričane priče?

Robi Vorhaus: Prošetajte kroz neku redakciju i pogledajte jedno od stotinu saopštenje pristiglih faksom. Kada posetim prijatelje koji rade u novinama, televizijama ili radio stanicama, ostanem zapanjen lošom gramatikom, pravopisnim greškama i odsustvom veštine pisanja.

Postoji velika razlika između novinara i praktičara odnosa sa javnošću, a ogleda se u najvećoj meri u nedostatku veštine pisanja i nedostatku sposobnosti pripovedanja.

To vam je kao kada bi vam na nekoj proslavi neko prišao, predstavio se i rekao hajde da razgovaramo o meni.

APR: Kako se razvijaju veštine pripovedanja?

Robi Vorhaus: Prvo, prestanite da pokušavate da prodajete. Naučite kako da angažujete publiku,  a ne da manipuliše. Drugo, pročitajte neku knjigu o pisanju i novinarstvu. Moji favoriti su i dalje „O dobrom pisanju“ Vilijama Zinsera i „Elementi stila“, od Stranka i Vajta. Konačno, stvar je u praksi. Nađite nekoga ko nema posebnog interesa za vašu priču i ispričajte mu. Budite spremni da čujete ono što ta osoba ima da kaže. Kod komedija, postoji pravilo „ako se čitaoci ne smeju, onda nije smešno.“ U odnosima sa javnošću važi isto pravilo. Ako vaša publika ne dobije to što želi, neće ni kupovati to što prodajete.

APR: Da li klijenti prihvataju pripovedački pristup?

Robi Vorhaus: Naši klijenti da. Kompanije koje nas nisu angažovale – ne. Obično, predsednici kompanija koji razumeju značaj njihovog brenda i koji shvataju da imaju mnogobrojnu različitu publiku, kao što su kupci, mediji, radnici, analitičari, trgovci, Vlada, pa čak i konkurencija, smatraju naš pristup potpuno u skladu sa svojim ciljevima. Na primer veličanstvene priče koje zaslužuju da budu ispričane su:

Bjuik – kompanija koja je osnovala najveću korporacija na svetu sa Dženeral motorsom, Bertolli – 100% poljoprivredna proizvodnja vodećeg svetskog brenda maslinovog ulja i Lipton – koju je osnovao ser Tomas Lipton, vodeći svetski brend čaja.

APR: Kako reaguju mediji?

Robi Vorhaus: I mediji i naši klijenti su zadovoljni. Mediji dobijaju dobre, ubedljive priče, a klijent dobija neverovatnu medijsku zastupljenost. To su situacije u kojima svi pobeđuju.

APR: Koji je najbolji savet za pripovedanje priče?

Robi Vorhaus: Važno je znati svoju priču, poznavati svoju publiku i ispričati svoju priču bolje nego bilo ko drugi. I ne zaboravite na osmeh.

Priredila agecnija MediaPRaxis

Intervju je publikovan na internet portalu posvećenom odnosima sa javnošću About Public Relations

Odgovor na Robija Vorhausa na pitanje koje su najveće prepreke dobrom pripovedenju možete pogledati na stranici „93 studios“

Na svojoj ličnoj Facebook stranici, Nikola Sarkozi postavio je fotografiju na kojoj se jasno vidi 20 godina mlađi francuski predsednik i aktualni premijer kako učestvuju u rušenju Berlinskog zida. Fotografija je, sama po sebi interesantna jer dokazuje da su dva značajna francuska lidera bili aktivni učesnici važnih istorijskih događaja i predstavljala bi poslasticu za svaki francuski medij. Uz moguć naslov  „Francuski predsednik rušio Berlinski zid“, možda bi se zakačila i koja naslovna strana dnevnih ili nedeljnih novina i poljuljani imidž francuskog predsednika malo bi se, makar na kratko, popravio.

Ali kako to često biva, đavo ne miruje i Nikola Sarkozi je hteo više od solidne i interesantne vesti. Uz fotografiju pružio je i informaciju da je snimljena upravo 9. novembra 1989., noći kada je rušen Berlinski zid. Tu izmišljotinu, pratila je romansirana priča o prelasku iz Zapadnog u Istočni Berlin i prizoru u kome se razdvojene porodice susreću posle nekoliko decenija. Dok bi najbolji holivudski režiseri poneki detalj i prećutali, sve i da se zaista dogodio, francuski predsednik nije mogao da prećuti i ono što se nikada nije dogodilo.

Opisivao je tako Sarkozi, kako je na vestima rano ujutru čuo da se u Berlinu događa istorija i odmah je bez ustezanja ili promišljanja doneo odluku da krene u Berlin i podrži nemački narod u integraciji, u osvanjanju slobode i uništenju totalitarnog komunističkog režima.

Mašta, želja i ambicija, Nikole Sarkozija, stvorila je zaista sjajnu fikciju sa potencijalom dobre pripovetke, a možda čak i važnog poglavlja u romanu njegove karije. Međutim, čitavu  divnu kreaciju duha srušila je  jedna istina, koju 80 miliona Nemaca verovatno nikada neće zaboraviti.

Tog dana, 9. novembra 1989. godine, nije niko, a posebno ne ujutru kada je Sarkozi navodno na vestima čuo najavu, ni slutio, a kamoli obaveštavao francuske slušaoce da će Berlinski zid biti srušen. Čitav događaj rušenja zida dogodio se spontano, bez jutarnje najave i bez poziva upućenih francuzima da dođu na rušenje zida. Izveli su ga Nemci, sa istoka i zapada, iz srca i sa željom da podele među njima prestanu. Nestajao je zid među sunarodnicima, sapatnicima i braćom, u čije ime su nanošena mnoga zla drugim narodima, ali nisu nestajale obaveze sećanja i pamćenja.  Baš to pamćenje, tog važnog dana u nemačkoj istoriji, koštalo je francuskog predsednika jedne lepe priče koja je u medijima mogla da potraje dan dva.

Ovako, posle utvrđivanja da priča kako ju je ispričao francuski predsednik uopšte nije moguća, mediji će imati priču od dan dva, ali će umesto heroja priča imati antiheroja spremnog na sve kako bi imao još koji metar parčeta slave.

Za one koji ne veruju Nemcima da tog jutra zaista nisu znali da će Berlinski zid biti srušen, Alen Aufre, dopisnik Liberasiona iz Berlina objavio je da je Sarkozi taj dan, 9.novembar 1989. godine proveo u Parizu na obeležavanju godišnjice od smrti Šarla de Gola. U to vreme, Nikola Sarkozi bio je zamenik Žaka Širaka u partiji, a imao je i visoku funkciju u lokalnoj samoupravi tako da nikako nije mogao da ima slobodu ignorisanja značajnog datuma u istoriji svoje zemlje zarad pomoći ujedinjenju komšija iz Nemačke.

Pored toga, menjaju se iskazi u blogovima Sarkozijevih saputnika iz tog vremena, zaboravljaju se prethodne izjave o datumu boravka u Berlinu i falsifikuju se podaci iz biografije.

Sarkozi je tako iz želje da se malo pohvali, napravio sebi problem koji ga svrstava na listu ambicioznih lidera odmah iza gospodina koji je izmislio internet.

Meni je cilj da pokažem, kad god mogu, koliko komunikacija može da promeni svest, procese, istoriju i koliko komunikacija može da otkrije dobro upakovanog šarlatana. Možda će moj rad vremenom nekoga i ubediti da ne potcenjuje javnost i ne servira lako proverljive laži i neistine, a možda i neće.

Vukovarski korisnici interneta ovih se dana intenzivno bave jednom sudskom presudom, kojom je Damir Fintić, vlasnik portala Vukovarac.net, osuđen na četiri mjeseca zatvora uvjetno na godinu dana, zbog članaka i komentara na webu uperenih protiv bivšeg gradonačelnika Vladimira Štengla i njegove supruge Dragice.

Na tom je portalu prije dvije godine objavljena anonimna (!) kolumna u kojoj je za Štengla navedeno da je ljude „uveseljavao javnim šovinizmom, nacionalizmom, seksizmom, rasizmom, ksenofobijom, pljuvanjem, podcjenjivanjem, prokazivanjem, otkazima s posla, izbacivanjem iz stanova…“, a u komentaru na tu kolumnu još niz dodatnih kvalifikacija za Štengla poput onih da je „lopov, propalica, ljudski nusproizvod“ uz vrlo ružne riječi i za njegovu suprugu.

Protiv Fintića su Vladimir i Dragica Štengli pokrenuli još pet sudskih postupaka, jer je Fintić i nakon toga na webu objavljivao štošta, pa i povijest bolesti Dragice Štengl.

Fintić priznaje kako nije sporno da je bilo neprimjerenih komentara i tvrdnji, ali je, kaže, želio svima dati mogućnost da kažu što misle.

„Dosad nijedan bloger nije završio u zatvoru. Mislim da nisam ništa zgriješio, posebno ne da bih morao kazneno odgovarati. Apeliram na sve koji mi žele pomoći da mi se jave, jer moj slučaj je očiti primjer utjecaja političke moći na pravosuđe. No, to ne mogu dokazai niti imam bilo kakvu zaštitu“, kaže Fintić, dodajući kako se sam i branio, jer nije imao novca za odvjetnike.

Međutim, stvari ipak stoje drukčije, tumače pravni stručnjaci. Naime, objavljivanje na webu podliježe istim propisima kao i objavljivanje u drugim medijima, u novinama primjerice.

Tako za uvrede ili klevete objavljene u nekim novinama odgovara autor ili, ako on nije poznat, glavni urednik.

Za uvrede iznesene u pismima čitatelja odgovara glavni urednik. Tako urednik ili vlasnik nekog web portala odgovora za ono što sam objavi, a mora voditi brigu i o tome što se objavljuje u komentarima čitatelja.

Zanimljivo je i da u Hrvatskom novinarskom društvu ništa ne znaju o tom slučaju, jer Damir Fintić sebe i ne smatra urednikom ni novinarom, nego blogerom.

Po zanimanju je tehničar za telekomunikacije i želio je, eto, pokrenuti portal na kojem bi svatko mogao napisati što god hoće o kome god hoće, piše Večernjak

Vest preuzeta sa Net.hr